Kako sam preživela Barselonu?

Grad modernizma i kreativnog zanosa. Okupan suncem i morem sa najlepšim gradskim plažama na Mediteranu. Grad fudbalske groznice, olimpijskih stadiona i utakmica koje su pisale istoriju sporta. Grad koji živi na ulicama, gde se reke turista slivaju niz La Ramblu u svako doba dana i noći. Grad gde Zapad troši na poroke i gde se Katalonija šepuri svojim urbanističkim postignućima. Grad koji pulsira u ubrzanom ritmu pijaca, barova, trgova. Danju vas opija život njegovih bulevara, zakrčenih i prometnih ulica koje se noću rasplamsavaju kao buktinje. Grad koji živi pod svetlima i senkama kao večita metafora plime života, stvaranja i raznolikosti.

Sve je to Barselona. I mnogo više.

Stižem na Trg Katalonije (Plaza Catalunya) i opija me širina prostora, vlažnost vazduha i buka koju stvaraju ulični prodavci, muzičari i šareni svet koji struji ulicama u potrazi za znamenitostima. Lokalne ljude prepoznajem po tome što šetaju mirno i razgovaraju međusobno izbegavajući poglede i korake turista.

Barselona je živahni Born (El Borne).

 U XII i XIII veku bio je trgovinski centar grada, istovremeno kad i Piza i Đenova. U uskim ulicama izviruju galerije, umetničke radionice, saloni unikatne robe.

Jedan crnac prati zanosnu plavušu pokušavajući da ugrabi njenu pažnju. Ili njenu tašnu. Obuzima me blaga strepnja, jer sam bezbroj puta čula kako u Barseloni oduševljenje mora biti pomešano sa mnogo opreza.

Nastavljam do sledećeg šarenog izloga da upoznam Barselonu kroz njene minijature i suvenire. Ulazim u suvenirnice u kojima se sluša lagana muzika, a prodavci nemaju volje da vas šarmiraju kako biste nešto kupili. Barselona sve može sama da proda.

Barselona je dve hiljade godina istorije Starog grada.

Stari naziv mu je Ciutat Vella i nalazio se u okvirima zidina od rimske kolonije Barsino do industrijske revolucije u drugoj polovini XIX veka kada je grad počeo da se zrakovito širi avenijama, parkovima i trgovima.

Barselona je grad u kome se zahvaljujući mašti Antonija Gaudija katedrala Sagrada Familija (Sagrada Familia) preobrazila u živopisnu igru kamena i uspela da prenese religiozno ushićenje isto koliko i umetničku maštu. Nemoguće je sagledati ovu građevinu bez divljenja i blage vrtoglavice od visine šiljatih kula i skela koje treba da dovrše izgradnju.

Barselona je La Rambla.

Avenija sa šetalištem i dva drvoreda videla je pobune, štrajkove, pobedničke marševe, čak i jedan teroristički napad, ubrzo nakon što sam je upoznala. Bila je simbol otpora Katalonaca prema španskoj vlasti. Za nju je čuveni španski pesnik iz Andaluzije, Federiko Garsija Lorka, rekao da bi voleo da nema kraj. Nekada je bila ulična cvećarnica, i promenada puna barova gde se okupljala intelektualna elita, a danas je pijaca bez tezgi sa nizom lokala u kojima se smenjuju ushićeni turisti. Dok sedim na klupici da napravim pauzu u glavi mi bruje i zvukovi i boje. Pakistanci prodaju lepeze, Somalijci novčanike, Kinezi cveće. Sedam na klupicu pored gospodina u beloj košulji i ispeglanim blistavim pantalonama boje slonovače. Stari bogati Katalonac, izgleda. Nervozno posmatra svoj grad cupkajući nogom dok reka ljudi izgleda bezbrižno i srećno što je baš ovde.

Barselona je pijaca Bokerija.

Eksplozija boja, ukusa i mirisa sa vazduhom teškim od zvukova. Šarene se tezge sa mesom, ribom, začinima, ali najviše se traže posudice sa voćem, najšarenije osveženje na preko trideset stepeni. Već na ulazu mi ponovo preti vrtoglavica. Pitam se kako Barselonci obavljaju kupovinu kada im za leđima stoji red turista sa kamerama i fotoaparatima.

Brzo izlazim sa posudicom ananasa i nastavljam La Ramblom ka moru. Pre nego što mi pred očima pukne pogled na šetalište i luku, prepoznajem Kristofera Kolumba kako upire prstom u more. Konačno je preda mnom čuvena plaža Barseloneta koja miriše na pečene girice, a ne na sladolede ni sangriju, kako bi mnogi očekivali. Od  šezdesetih godina XX veka Barseloneta ne živi samo u ritmu talasa, nego u ritmu katalonske rumbe (rumba catalana) posebnog umetničkog pravca koji su stvorili Cigani kvarta El Grasija i postepeno ga prenosili na druge delove grada i celu Španiju.

Barselona je ponos katalonskog građanstva koje je krajem XIX i početkom XX veka iznedrilo savršena urbanistička rešenja u kvartovima Eišample i Grasija (Eixample, Gràcia). Ulice se seku pod pravim uglom, zgrade su iste veličine, a svaka je drugačije dekorisana. U glavnoj ulici, Paseo de Grasija (Passeig de Gràcia) Antonio Gaudi postavio je svetiljke sa klupama u belom mozaiku, zgradu Pedreira kao da je isklesao u kamenolomu, bez ijedne prave linije, a kuću porodice Batljo (Casa Batlló) ukrasio je šarenim mozaicima. Stojim ispred na jakom jutarnjem suncu i priviđa mi se kako se stapaju prozori, zidovi i vrata stvarajući melodiju oblika i boja koju nikada pre nisam čula.

Barselona je fudbalska groznica, sa uzavrelom prestonicom na stadionu Kamp Nou (Kamp Nou) . U vreme diktature Fransiska Franka, koja je trajala skoro četrdeset godina, katalonski jezik bio je zabranjen, ali se mogao čuti jedino na fudbalskim stadionima. Utakmice su gledali i oni koje fudbal nije zanimao, samo da bi mogli da govore na svom jeziku. Danas je fudbal mašinerija za proizvodnju novca i slave, a muzej gradskog kluba (Museu del Barça) jedan je od najposećenijih u zemlji.

Dok ubrzano koračam ka Trijumfanom luku shvatam kako Barselona prkosi španskoj prestonici. Strogim linijama glavnih madridskih građevina koje su morale da pokažu i dokažu sav sjaj španske krune, Barselona se opire polifonijom boja i oblika. Opredelila se da bude samo svoja, da se ne osvrće na ostatak Španije. Jedino mesto na kome bi mogla na momenat da podseća na Madrid je Kraljevski trg (Plaça Reial), da Gaudi (opet taj mađioničar!) nije odlučio da ga oplemeni  svetiljkama i fontanama.

Ceo svet uveren je da je Barselona čista magija. I ona to zaista jeste.

Dok hodate njenim ulicama vozite se na ringišpilu koji nikad ne staje, samo povremeno usporava. Međutim, ljudi koji ovde žive su sve manje oduševljeni onim u šta se njihov grad pretvara. Tražeći prečice od jednog do drugog kvarta pitam lokalce za savet i jedva čekam da izustim kako im zavidim što žive ovde. Odmahuju rukom uz kiseo osmeh: „Nije sve kao što izgleda“.

Barselona nema silikone, veštačke nokte, ni umetke za kosu. Barselona ima najšarenije tetovaže, pirsinge i smele frizure. Ima prosjake koji se ne ponašaju kao da traže milostinju, već sede sa svojim psima u hladovini debelih zidova, zagledani u svoju gitaru. Barselona je svoja, a ipak svačija. Ne može da opstane bez kreativne slobode. Istovremeno neuhvatljiva i pristupačna.

Kroz nju me sve vreme nosi neuhvatiljivi talas. Hoću još ulica, još trgova, umetničkih radionica. Još Gaudijevih oblika, još neku eksploziju boja, veličanstvenu zgradu, brbljanje na katalonskom, španskom i na ko zna još koliko jezika. I još vetra koji u sve uličice donosi miris mora. Još plaže, ako može biti šira od Mediterana. Još Barselone. Dok me vrtoglavica ne sustigne.

---

Dodatne preporuke

Dokumentarni film Bye Bye Barcelona: ako želite da otkrijete drugo lice ovog grada i da upoznate život lokalnih ljudi pod najezdom turista.

Igrani film Prelepo (Biutiful) čija se radnja dešava u jednom od mračnih kvartova Barselone. Havijer Bardem u glavnoj ulozi.

Soundtrack za šetnju Barselonom: jedna od najpoznatijih pesama katalonske rumbe Baselona tiene poder

---

Ako želiš da upoznaš Madrid pročitaj moje putopise Šetnja ulicom koja nikad ne spava, Pod madridskim suncem, 15 stvari o Madridu koje niste znali.

Pisala sam preporuke za letovanje na Kosta Bravi, šta videti  u Kataloniji, preporuke za čitanje knjiga o Barseloni naći ćeš ovde.