Blokade u pisanju, minus faza, bag u sistemu ili uverenje da ne znaš da pišeš? Šta ti se dešava? Zašto ti se čini da nisi u stanju da verzbalizuješ svoje utiske, svoje misli ili da predstaviš svoj proizvod?
Ono nije dijagnostički test.
Ili možda ipak jeste?
Pre bih ga nazvala tekstom koji ti nudi mogućnost da dođeš do novih uvida i sledeći put kada pokušaš da pišeš, to stvarno i uradiš. Dovedeš tekst do kraja.
Radionice kreativno pisanje na internetu uverile su me da mnogo vas prolazi kroz blokade u pisanju.
Hoćeš da pišeš, ali ne ide, reči se ne sastavljaju u rečenice. Šta god da napišeš, obrišeš.
Nije tako strašno kao što se čini. Dešava se i piscima i blogerima i kopirajterima. Javlja se u težim i lakšim oblicima, ali da ti ne bi sve ovo ličilo na postavljanje dijagnoze, bolje da ti odmah kažem da iza svake (kreativne) blokade stoji neko uverenje, formulisano kao rečenica koju smo mnogo puta izgovorili. One postaju naše nove mantre i umesto da prionemo na posao, krijemo se iza njih. Kako te rečenice i uverenja zvuče? Evo ovako:
1) Nisam ja za to, ne ide mi.
2) Nemam inspiraciju.
3) Šta god da napisem nije dovoljno dobro. Stalno ispravljam.
4) Nemam nista novo da kažem. Šta ja tu sad da pišem kad je sve rečeno?
5) Volim te spontane tekstove, ali nema šanse da ja to tako napišem.
Zvuči poznato?!
Hajde da vidimo koja to uverenja obično stoje iza ovih rečenica:
1) Nisam talentovan/talentovana.
Pisanje nije (samo) stvar talenta već veštine i vežbanja. Ako misliš da svako ko dobro piše, duguje to talentu, grdno se varaš. Oni su koji su savladali pisanje, neumorno su vežbali. A to je, priznaćeš, pravilo učenja svake veštine.
Tako je i sa pisanjem. Napiši deset naslova za isti tekst. Pet tekstova na sličnu temu. Stotinu postova na blogu. Tako se pisanje usavršava. Sigurna sam da postoje stvari za koje ste verovali da niste talentovani pa ste ih ipak savladali zahvaljujući bezbrojnim pokušajima. Sa pisanjem nije nimalo drugačije.
2) Oni koji su uvereni da inspiracija postoji, čekaće da se pojavi i da reši njihovu nepreduzimljivost.
Da, ono što zovemo inspiracijom zapravo ne postoji. Nemam inspiraciju često je zamena za: Ne znam o čemu da pišem, danas nisam raspoložen, mrzi me. E to je već nešto drugo. Ako prva rečenica ne ide, to ne znači da nemaš inspiraciju, nego da treba da napišeš još pet ili da pokušaš još pet puta, da se posavetuješ sa nekim, da naučiš strukturu teksta. Ako treba da pišeš neki istraživački tekst, onda čitaj tuđe tekstove, pogledaj kako su to drugi radili, pa će ti tuđa rečenica doći kao okidač za tvoj tekst. Ali složićeš se, iza svih ovih primera nije nalet ideja, nego nalet pokušaja.
3) Tipičan perfekcionista uveren je da mora da bude savršeno da bi bilo objavljeno, mora uvek nešto da doda, izmeni, da se muči dok ne dođe do savršene verzije.
Moraš već jednom da umesto “edit” klikneš na “publish”. Dobro je dovoljno dobro. Prednost i mana tekstova na društvenim mrežama je što mogu da se edituju. Ali to je istovremeno noćna mora perfekcionista. Nećeš valjda doveka čitati tekst tražeći mu mane? Zaboravi mantru JOŠ SAMO OVO I BIĆE SUPER.
4) Svako ima nešto novo da kaže, a to je njegovo jedinstveno iskustvo.
Šta bi bilo da su tako mislili mnogi pisci, danas blogeri, preduzetnici koji su objavili knjige? Mi bismo bili uskraćeni za njihove priče! Upravo su nam one pomogle da prevaziđemo neke situacije, prepoznamo probleme, radimo na njihovom rešenju. Oni koji dele recepte za piletinu u sosu od pečuraka znaju da nisu jedini, ali je taj recept njihov.
Ako se i dalje pitaš da li da pišeš u svojim iskustvima, možda treba da razmisliš o tome da li se iza njega krije manjak samopouzdanja? Možda ne vrednuješ dovoljno to što imaš da podeliš? Misliš da nisi ništa posebno i da su svi oni koji pišu posebni? Ne, oni vrednuju ono što imaju da kažu više od tebe, to je prva razlika.
5) Sećaš se kako je nastavnica stalno ponavljala da sastav treba da ima uvod, razradu i zaključak? Bila je u pravu.
Ali vremenom su vrste tekstova koje pišemo postale složenije od školskog sastava pa nam je teže da se snađemo. Kada počinjemo da učimo veštinu pisanja, dobro je da imamo u vidu tu strukturu. Ona se primenjuje i na blogerske tekstove koji imaju nekoliko uvodnih rečenica kojima predstavljaju temu, problem, rezultate istraživanja, zatim glavni deo gde daju svoj dopirnos temi, zaključke, a onda i zaključak koji je obično “upakovan” u poziv na akciju (call to action).
Međutim, ponekad nije neophodno da se držiš strukture, nego da prepustiš tekstu da bude spontan, da pišeš onako kako misliš, neposredno i iskreno. Kod dobrih tekstova često nećeš ni primetiti gde je uvod, razrada i zaključak, jer ti se čini da tekst teče.
Ali ja ipak više volim ovo poređenje.
Zamisli da je tekst strela. Tu strelu treba da zategneš, namestiš da pogodi metu. Kada pišeš svaka rečenica treba da nišani na isti cilj. U suptrotnom, nećeš pogoditi metu. Kada tekst dođe do zaključka, meta je pogodila cilj i ti primećuješ da je autor poentirao i da tekst nema viškova. Zamisli zategnutu strelu kada budeš pisao/pisala naredni tekst. Ili kada budeš čitao/čitala neki tekst. Zapitaj se da li lutaš kroz tekst ili tekst vodi tebe?
Dakle, dobra vest je da se (kreativno) pisanje uči. Zaboravi loše ocene iz sastava, nesigurnost u svoj talenat i nedostatak inspiracije.
Bilo da već pišeš blog, želiš da ga pokreneš ili da predstaviš svoj proizvod na društvenim mrežama, pisanje MOŽE DA USAVRŠIŠ i da reči koristiš kao alat.
Pisanje ne mora da bude frustrirajuće. Može da donese mnogo zadovoljstva i koristi jer ćeš otvoriti novu kreativnu etapu i bolje ćete komunicirati sa svojom ciljnom grupom.
A za kraj jedna vežba. Napiši tekst od 200 reči na temu: Kako sam zavolela palačinke? Imaš 20 minuta.
Proveri koji izgovor koristiš: 1) nemaš inspiraciju 2) ne ide ti 3) da li besomučno ispravljaš 4) nemaš ništa da kažeš na tu temu? 5) ne znaš kako da počneš? Ako ne voliš palačinke, piši baš o tome. Ako ih je pravila tetka, piši o tetkinim palačinkama. Samo počni da pišeš.
Čak ni ne pomišljaš da pišeš? Nije ti inspirativna ova vežba? Onda nije ni trebalo da čitaš ovaj tekst.
Ako želiš da počneš da pišeš blog i kako da tvoji proizvodi pričaju priče, mogu ti pomoći da kroz konsultacije prevaziđeš kreativne blokade, postaviš ciljeve u pisanju i konačno počneš da pišeš!
Ili jednostavno, podeli sa mnom svoja zapažanja i dileme. Biće mi drago da čujem tvoju priču!
Za sve postoji publika. Uvek će biti onih kojima će se sviđati ono što imate da ponudite. Biće i onih kojima se neće sviđati. To je jako bitno zapamtiti. Da ne možete biti savršeni, ne možete pridobiti sve. Kada to shvatite onda je sve mnoog lakše.
Upravo tako! Kada prevaziđemo potrebu da se drugima svidimo, onda više uživamo u kreativnosti i u rezultatima svog rada.
super koristan post<3
Drago mi što je tako! 🙂