Lion: kako sam se zaljubila u francuskog šarmera

Izlazim iz ženevskog aerodroma i razgledam tražeći stanicu autobusa za Lion. Pokušavam da dobijem pravu informaciju od francuskog para, ali oni nesigurno sležu ramenima. Progovora krupan stariji čovek koga do tog momenta nisam ni primetila. Na mešavini jezika, pantomimom i osmehom pokušava da me uveri da sam na pravom mestu.

Nationalité?

Serbe, trudim se da odgovorim sa francuskim akcentom.

– Pa što ne kažeš!? I ja sam Srbin!

Oboje smo prsnuli u smeh.

– Vidim ja da mi ličiš na našu. Jesi li prvi put u Francuskoj?

– Jesam. Prvi put i idem u Lion.

– Pa ja živim u Lionu! Onda idemo zajedno.

Čika Aleks nastavlja razgovor kao da se oduvek znamo, a meni prija da me sa Francuskom upozna naš čovek i to sudeći po prvom utisku, prekaljeni poznavalac francuskih drumova.

– Ovde živim već 25 godina, čitav radni vek. U Beogradu sam završio Pravni fakultet i odmah dobio posao u Novoj Varoši, ali kad sam video da tamo nema ni asfalta, odmah sam pobegao! I to za Francusku. U Lionu sam započeo novi život. Igrao u početku fudbal, onda počinjao razne poslove, ali se skrasio kao vozač autobusa. Radio sam i druge poslove da bih mogao da izdržavam četvoro dece i suprugu, ali mi nije žao. Bio sam izbacivač u noćnim klubovima, to je donosilo dobre pare.

– Pa kakva je Francuska?, nestpljivo pitam jer verujem da imam savršenog sagovornika i materijal za blog.

– Šarmantna. To je prava reč za Francusku. Francuska je šarmantna. A Francuzi? Egoisti. Gledaju samo svoja posla i moraš da im se najaviš kad bi se da družiš sa njima“.

DSC_0072

Toliko samouvereno izgovara svaku reč. Nema sumnje, iskustvo progovara iz njega i srpski temperament koji se ne libi da kaže sve, pa i kada ga ne pitaju.

Skoro dva sata putovanja kroz prelepu kotlinu reke Rone brzo mi prolaze, jer nije bilo ni trenutka tišine.

Rastajemo se na autobuskoj stanici. Njega čeka sin, a ja očima tražim drugaricu koju nisam videla mesecima. Obećale smo jedna drugoj da ćemo se videti u njenom novom gradu.Tako je Lion izbacio Pariz sa moje liste francuskih gradova koje želim da posetim. Ima vremena za Šanzelize i Jelisejska polja.

Ako postoji ljubav na prvi pogled prema jednom gradu, onda mi se desila u Lionu. Šarmer pružen na dve reke, opušten i prefinjen, osvajao me svakog dana po malo.
Prvi obilazak grada i već mi se desio prvi razlog da se zaljubim u Lion! Pijace!

Svake subote pored reke Saone organizuje se pijaca hrane i cveća na kojoj možete videti sve francuske đakonije na pokretnim tezgama: vina, sireve, kobasice, zečetinu, itd. Prodavci nasmejani i rumeni, više nego ljubazni, spremni da vam daju hranu da probate. Sirevi se ne mogu se porediti sa našima, ni po mirisu, ni po ukusu. Ne mogu reći da su bolji, ni da su lošiji, jednostavno su drugačiji. Sa pijace odlazim sa flašom lokalnog vina pod ruku jer je ovo veoma poznat vinogradarski kraj. Čika Aleks mi je rekao da u vinima moram uživati dok sam ovde, i da obavezno ponesem jednu bocu. Moja drugarica odobrava njegovu tvrdnju, a sir nas već čeka u njenom stanu jer Francuzi retko kad odvajaju dobro crno vino od dobrog sira.

Imala sam sreće da se u Lionu zadesim baš u junu kada se sprema pijaca polovne robe na trgu ispred katedrale Svetog Jovana. Druga prilika da se kupuju lepi predmeti je u septembru, u vreme kada je i čuveni Festival igre. Moja drugarica pazari tanjire, a ja ne mogu da je ne pitam zašto ovde kad već može da ih nabavi u nekom supermarketu, po povoljnijim cenama. „Hej, pa u Francuskoj je to sasvim normalna stvar. Mnogi čekaju baš ove pijace da kupe nešto posebno. Uostalom, prodavci ne žive od ovoga, oni vole da skupljaju starine, tako se na pijacama druže sa ljudima istih interesovanja“.

DSC_0035

Lion je mnogo više od vina i sira. Lion je gastronomska prestonica Evrope, Meka svih onih koji žele da nauče ono što mi zovemo kuvarskim zanatom, a u svetu se ceni kao vrhunsko umeće koje se stiče na visokim školama. U gradu se nalazi preko dve hiljade restorana i čitava galaksija onih koji imaju Mišelinove zvezdice. Ovde se sa generacije na generaciju prenosi svakodnevni ritual odlaska u restoran. Ručak je više od hrane, kao što je vino više od akoholnog pića. U vreme ručka grad utihne, dok su restorani krcati.

Krenusmo na prvi zajednički ručak, u tipičan lionski restoran koji se zove bušon (bouchon). Prvi restorani ovog tipa bili su povezani sa gostionicama za radnike u fabrikama svile po kojima je Lion bio veoma poznat u XVII i XVIII veku. U njima se služila tipična lionska hrana sa mnogo mesa. Stolovi su toliko zbijeni i mali da mi se čini da jedemo sa nepoznatim osoboma za susednim stolom. Biramo pate od lososa kao predjelo, ponovo ribu sa dodacima pečenog krompira, praziluka, spanaća. Na kraju obroka se obavezno služi sir za mazanje sa suvim hlebom. I sve vreme se uz ručak pije crveno vino. To je ono što Francuzi zovu art de vivre, što mi je čika Aleks samo delimično objasnio kada mi je pričao o tome kako Francuzi znaju da uživaju u svemu što im život pruža.

Stari deo grada (Vieux-Lyon) je razlog zbog koga bih se ponovo zaljubila u Lion. Kaldrmisane ulice, netaknute zgrade iz vremena renesanse, prodavnice, restorani i mali trgovi, od kojih je ipak najveći ispred katedrale Svetog Jovana. Zgrade i ulice povezane su skrivenim prolazima (traboules) koji su poslužili Francuzima kao tajno oružje u vreme nemačke okupacije u toku II svetskog rata. U nekim hodnicima krije se prelepa arhitektura: unutrašnja dvorišta, spiralne stepenice. Ceo stari kvart je zbog velikog kulturno-istorijskog značaja pod zaštitom UNESCO-a.

Još u prvoj šetnji Lionom, kada smo se približavale obalama reke Saone, primetila sam kupole neobične katedrale. To je Furvijer, katedrala koja dominira panoramom grada. Znala sam da je naporno stići do nje pešice, i da je bolje da idem gradskim tramvajem, ali tvrdoglavo sam krenula sama, da bih što više toga videla usput. Tih dana je često padala kiša i kaldrmisane ulice su bile klizave, a pljuskovi neizbežni.

Uspela sam da izbegnem kišu u usponu, ali me baš pred katedralom dočekao pljusak. Sklanjam se u mali bar na platou ispred katedrale zajedno sa grupom posetilaca iz Engleske. Muškarci od preko šestdeset, rumeni i nasmejani, zbijaju šale jedući sendviče koje su kupili u baru. Počinjemo tipičan razgovor: ko je odakle i zašto je ovde. „Moja supruga je umrla prošle godine. Oduvek smo zajedno putovali i ovo je prvi put da putujem bez nje. Zato sam obukao ovu majicu sa njenim likom, da bude i danas pored mene“. Stavlja ruku na srce i na njen lik. „Ja se nikad ne molim i ne verujem u Boga, ali kada sam ušao u katedralu pomolio sam se za nju jer bih voleo da je ovde sa mnom. Vreme je da idem, zovu me drugari“. Ustao je i otišao.

„C′est la vie“, rekli bi Francuzi. Čika Aleks mi je objašnjavao kako je to fraza koja najbolje opisuje francuski odnos prema životu. „Desilo se, bez naše kontrole, sve je to život“. Nisam sigurna da sam ga najbolje razumela, ali sigurno to nije samo refren pesme Edit Pjaf koji je ponavljala poput nekog vrapca. „C′est la vie“ ponavljam u sebi dok ulazim u katedralu.

Ni lepota zidova, vitraži, ukrasi nije moglo da me fascinira. Neki su katedralu zbog neobičnog oblika poredili sa slonom koji leži na leđima. Iako jedinstvena po mešavini najrazličijih umetničkih stilova, Furvijer pamtim po kiši koja me je zapljusnula i po pogledu na grad koji se pruža sa njenog vidikovca.

pogled na ceo grad Lion

pogled na Lion sa platoa gde je katedrala Furvijer

Ima još razloga zbog kojih bih se vratila ovom francuskom šarmeru. To je kvart La Croix-Rousse, nekada centar proizvodnje svile gde se svakodnevno čuo zvuk prediva, pobune radničkih pokreta, a danas se na njegovim ulicama nalaze umetničke radionice stakla, nakita, galerije, pozorišta i gde se primenjena umetnost baš kao i niti svile prepliće da ugostiteljstvom i svim drugim delatnostima. Šetajući strmim ulicama ovog kvarta shvatam da je primenjena umetnost deo francuske kulture, svakodnevne kupovine i da je nemoguće ne ceniti talenat i želju za usavršavanjem.  Na ulicama se kao da se i dalje čuje tiho predivo. Nema buke, ni šareniša suvenira iz serijske proizvodnje.

putovanje u Francusku, grad Lion

Za kraj putovanja ostavljam posetu Muzeju lepih umetnosti (Musée des Beaux-Arts de Lyon) koga zovu Mali Luvr. Muzej je smešten u nekadašnjoj benediktinskoj opatiji u centralnom kvartu Presqu’île i ima najveću impresionističku kolekciju posle muzeja Orsej u Parizu. Ulazim kao zapeta puška jer sam skoro ceo dan namenila šetnji kroz ovaj umetnički paviljon. Ali avaj! Nakon desetak minuta čuvari obaveštavaju posetioce da se muzej zatvara jer je vreme za ručak! Svi posetici se povlače u muzejski restoran i zauzimaju mesta. Pravi restoran sa zavidnim menijem… Niko ne žuri, uživa se u svakom zalogaju. Nisam gladna jer mi je rano za ručak, ali šta sam drugo mogla nego da naručim ceo obrok. Tako sam još jednom utvrdila da je ručak najvažniji deo dana, a ne najvažniji obrok u Francuskoj!

Lepo me je drugarica upozorila na sacre dejeuner. Mislila sam da je samo Špancima ručak svetinja, ali su ih Fracuzi izgleda prevazišli. U vreme ručka centar grada se isprazni, i onda ponovo zaživi kada su svima stomaci puni. Francuska gastronomija je puna pravila i diktira ritam života i grada. Dok sedima sama u restoranu čekajući da mi se konobar obrati ljudi kao da me sažaljivo gledaju jer sedim za stolom sama. Konobar mi prilazi nakon što je primio porudžbine na francuskom. Ja koja ne govorim jezik mogu da trpim glad.

Nije to bio dovoljan razlog da se odljubim. Lion mi je vratio poverenje kada sam upoznala njegove knjižare. Antoan de Sent Egziperi, autor Malog princa rođen je u ovom gradu i u svakom izlogu knjižare ili bilo koje umetničke radioce prepoznajete njegovog junaka. Toliko je prodavnica igračaka (i to ne bilo kakvih) da se svaki dečak mora osetiti kao mali princ. A tek knjižara u kojoj se prodaju samo putopisne knjige! Atlasi, karte, priručnici za učenje jezika! Koliko ovaj svet putuje kada ima putopisa iz svakog kutka zemljine kugle! Uostalom, Žil Vern je Francuz koji je putovao za 80 dana oko sveta i 20 hiljada milja ispod nivoa mora. Ali nema knjige koja nije na francuskom i ostajem kratkih rukava, i bez kišobrana po novom pljusku.

Nije to samo zbog moje zaljubljenosti, ali izgleda da je tačno ono što kažu za Lion. Više nego ijedan drugi francuski grad, stoji iza francuskog izraza arte de vivre, ili umetnost življenja. To je ono što je čika Aleks rekao: „Ma znaju bre da uživaju!“ U Francuskoj je zapravo sve umetnost: i ljubav i hrana, i vino. I sve je povezano. Nema ručka bez vina, ni vina bez prijateljstva, a kamoli ljubavi, ni umetnosti bez vina, ni ulice bez knjige i knjižare.
„C′est la vie“.

DODATNE INFORMACIJE:

Kako najlaše stići do Liona? Letom do Ženeve preko kompanije easyjet. Od ženevskog aerodroma do Liona autobusom (35 eura je povratna karta), ili vozom (karta je skuplja) ili preko sajtova za umrežavanje putnika kao što je bla-bla car.

Za najjeftiniji obrok potrebno vam je 15 eura. U centru grada gotovo da nema brze hrane, ako izuzmemo McDonald i druge lance, a pekare su prilično skupe. Za pristojno slano pecivo potrebno vam je 4 eura.

Ulaznica u muzej košta 12 eura (za stalnu i privremenu postavku).

 Kako sam se spremala za putovanje u Lion možete videti u ovom tekstu.

Ako želite da vidite više fotografija sa ovog putovanja, svratite na moj instagram.

 

Advertisements

2 komentara

  1. Kako uživam čitajući tvoje tekstove! 🙂 stvarno imaš moć odvesti nas na sva ta mjesta koja si posjetila 🙂 Odličan!

    Sviđa mi se

    1. Hvala puno Ivana! 🙂 Mnogo mi je drago što je tako jer mi je to i cilj. 😉

      Liked by 1 person

Ostavite komentar, volela bih da čujem vaše mišljenje

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: