Geografija srca

U školi sam iz poznavanja geografske karte imala peticu. K’o vrata. Ali kad sam prvi put sama spakovala kofere, shvatila sam da ću o geografiji naučiti najviše van školske klupe. Više nisam igrala zanimljive geografije, jer se prave geografske zanimljivosti ne pamte, nego dožive. Sa svakim putovanjem na svojoj karti sveta upisivala sam nove gradove i države. Na njoj nema podele na zemlje prvog, drugog i trećeg sveta, na sela i metropole, turističke atrakcije i nedođije.

Kada sam stekla prijatelja iz Mozambika, morala sam da proverim gde se ta zemlja tačno nalazi, kao što je verovatno i on istraživao gde je Srbija, koliko ima stanovnika, da li izlazi na more… Na rastanku sam mu poklonila jednu našu novčanicu, a on meni komad pamučne tkanine sa tradicionalnim mozambičanskim šarama. Od tada je Mozambik na mojoj karti najvažnija afrička zemlja. Za Bocvanu sam drugi put čula kada sam upoznala devojku krupnih očiju koja je tamo naučila geografiju, ali je zaboravila veći deo svog rodnog Beograda. Ne bih znala gde je tačno Kanzas Siti da se rođaci nisu tamo uputili devedesetih, kao ni da je Tampa drugi najveći grad na Floridi, posle Majamija. Svakog leta moja karta sveta se obnovi, baš kada se vidimo i podsetimo zajedničkih uspomena. Na Siciliju sam prvi put putovala kada sam gledala film „Kum“, a drugi put kada sam pisala putopise sa izmišljenog letovanja u Taormini. Za Arizonu sam saznala zahvaljujući Kusturičinom filmu, a onda od jednog Meksikanca šta znači kada u Feniksu „upeče zvezda“. Od tada se ne žalim na beogradske vrućine. Jedna varoš u Kastilji la Manči, Puebla de Almoradijel, postala mi je značajnija od Barselone; Altea, najlepše letovalište Kosta Blanke draže od dosadnog Ljoret del Mara. Jedno grčko ribarsko seoce od par stotina stanovnika, koje se na karti gotovo i ne vidi, u mojoj geografiji važnije je od Atine.

Pokupila sam prašinu sa raznih meridijana, kupala se u slanim i slatkim vodama, udisala vazduh raznih planina i otkrila da nijedna reka nije plava kao na karti. Ne pamtim ni broj stanovnika niti koje su industrije najrazvijenije, nego ljude koje sam upoznala i ono što sam u srcu ponela i ispisala na svojoj mapi, bez legende ni razmere. Nigde nisam nepovratno ostavila deo sebe, već pronašla baš ono što mi je bilo potrebno da bih bila bliže sebi. Zato putujem tamo gde me neko čeka, i gde postoji bar jedno srce koja će brže zakucati kada oseti da je moje blizu.

P.S: Nekada sam verovala da ću uvek živeti jednom nogom u Beogradu, a drugom u Madridu. Sad bih rekla da sam jednom u Beogradu, a drugom u Moskvi, Rimu, Strazburu i još mnogim gradovima jer „moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“. Možda jednog dana postanem stonoga.

Sva prava zadržana © Snovi u koferima