Čemu služe suveniri?

Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade i kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska.

Odlomak iz pripovetke Ive Andrića Jelena, žena koje nema

Da li i vi kao Andrićev lik kupujete suvenire pred sam povratak kući? Da li pokušavate da celo putovanje ponesete u sećanju? Čemu, zapravo, suveniri služe?

Nedavno su svi suveniri koje sam godinama dobijala završili svoja putešestvija u šarenoj kutiji. To više nije obična kutija. Ona priča jedanaest jezika, slavi dva Božića i tri Nove godine. Koliko se uspomena pomešalo u njoj! Šta sam drugo mogla da dobijem iz Španije nego lepezu, iz Rusije babuške, iz Venecije karnevalsku masku i mini gondolu? Tu su se našli album bez fotografija sa Zakintosa, statua Afrodite sa letovanja u Kefaloniji, šolja u obliku Krivog tornja u Pizi. Suvenir sa najlepšom porukom stigao mi je iz Irske. Worry Shamrock mi je poručio da je “blažena osoba koja je suviše zauzeta da brine u toku dana i suviše pospana da brine u toku noći“.

Priznajem da i dalje ne mogu da odolim prodavnicama suvenira, ali se iznova razočaram zbog turističke patetike! U svakoj od njih asortiman je isti, ali su motivi lokalni. Majice, cegeri, šolje, privesci, podmetači za čaše… U Beču je na svakoj šolji Klimtov „Poljubac“, u Barseloni Gaudijevi mozaici, u Rimu Rafaelovi anđelčići. Umetnička dela dobila su milionske tiraže.

Ipak, jednu madridsku prodavnicu suvenira pamtim po prodavcu, krupnom Argentincu srednjih godina sa gustim borama oko čela i očiju koje se prave od viška uspomena. Čim bi kupci prešli prag, nepogrešivo bi pogodio iz kog dela sveta dolaze. Njegova radnja bila je manja od obližnjih ili je izgledala manja zbog njegovih širokih ramena. Jednom prilikom ispričao mi je kako su godine života u Madridu odnele svu njegovu momačku naivnost, ali ga naučile da prepozna dobru osobu čim uđe u radnju, ne rekavši ni reči. Taj razgovor sa njim i danas je moj najvredniji madridski suvenir.

Jedino što neizostavno kupim odmah po dolasku na moje odredište je mapa. Ona je moj najbolji saputnik, izdrži svako moje nestpljenje, nedoumicu i umor, a po povratku se pretvori u najvredniji suvenir. U nju stane sve ono što sam doživela na ulicama nepoznatnog grada, poneka mrlja od kafe u centru ili brzopleta beleška na periferiji. Kada grad posmatram kao sliku u razmerama, čini mi se da ga bolje razumem  i da ga mogu trajno „poneti u sećanju“.  U Grčkoj sam sve  uspomene sa putovanja zatvorila u flašici cipura napunivši je peskom sa jedne usamljene plaže. Mapu nisam kupila jer je tamo bilo najlepše izgubiti se.

Poznajem ljude koji na putovanjima kupuju samo lokalnu hranu i egzotične začine, alkoholna pića, ili bar nabave recept za neko tradicionalno jelo. Drugi skupljanju kamenje, pesak ili školjke sa plaža. Jedna svetska putnica kupuje sveske. Obične – sa linijama ili bez- nije važno, bitno je da kad dođe kući okrene novi list.  Sve je više onih koji kupuju samo magnete, a frižider im se pretvorio u vitrinu za razgledanje uspomena sa putovanja.

Suveniri su naši mali zaveti sa mestima koje smo pohodili. To su predmeti koji služe našoj potrebi da sačuvamo sećanja i to uz pomoć predmeta koji obično nemaju nikakvu upotrebnu vrednost. Ali najvredniji su oni kojima vrednost odredimo mi obogativši ih nekom anegdotom, poznantsvom ili osećanjem. Tako ćemo pokušati da osiguramo uspomene ili bar da im produžimo trajanje.

Kada sledeći put budete davali poslednje metalce na suvenire, zapitajte se koliko koštaju vaše uspomene.