Razglednice i putujući pozdravi

Pre neki dan obišla sam pola planete listajući razglednice koje su dospele na moju adresu.

Kupala sam se u Kušadasiju, pila hladno pivo u Londonu, posmatrala sidnejsku panoramu i smrzla se u Moskvi. Posetila sam Sagradu Familiju i Dioklecijanovu palatu, divila se morskom plavetnilu i belom kamenu Santorinija.

Samo sam zavirila u banje i letovališta stare Jugoslavije, neka radnička prihvatilišta sivih fasada. Ko bi danas poželeo da odputuje na takva mesta? Zato sam požurila u Kotor iz 1978. Kako li se sada presijava onaj kamen u Starom Gradu? Verovatno kao i poleđina te razglednice, požutela među fotografijama i zaboravljenim papirima. Kao i ona iz Trsta, zaturena među koricama knjige sa pitanjima bez odgovora:

“Kako si, kako su tvoji?”

Na nekima samo dva tri reda napisana na brzinu, tek toliko da ima teksta na poleđini. Na jednoj pozdrav od Don Kihota iz Madrida, pa iz centra Tokija – „sa istočne granice naše otadžbine“ i još jedan iz Tunisa uz obećanje da će vreme brzo proći do našeg sledećeg susreta.

Prisećam se kako me iznenadio izveštaj sa jutarnje kafe u Ljubljani i oduševio poziv iz Nice na španskom da otkrijem “sve ono što nije Nica sa razglednica” (kad bi Španjolka znala kako se to lepo rimuje na srpskom…).

Iz Jekaterineburga su mi javili da je grad star 280 godina, da je klima suva i da je pritisak vazduha nešto iznad 730, da se voda sa česme ne sme piti, da „prave stotinu vrsta hlebova, crnih i smeđih i svaki je u foliji…?” (eto šta je sve stalo u jedan pozdrav iz južnog Sibira!).

Uskoro ću i u Južnu Koreju, čim stigne razglednica. Znam da se razglednice ne naručuju, ali nisam mogla da odolim da ne naručim jedan pozdrav baš odatle jer je to jedna od zemalja koju poznajem samo po imenu.

Svakoj se obradujem podjednako, sa ushićenjem ih razgledam, kao da mogu videti nešto više od turističkih prizora ili pročitati više nego što je stalo na poleđinu te četvrtaste reklame. Naročito se radujem kada stignu sa drugih kontinenata i pitam se koliko su kilometara prešle da bi stigle u moje poštansko sanduče. To nisu samo komadi kartona koji prikazuju turističke znamenitosti, to su svedoci putovanja i želje da sa nekim podelimo utiske o drugom mestu ili bar pošaljemo sunčane ili kišne pozdrave. To je način da poklonimo trenutak i kada nismo zajedno, da mahnemo preko granica, kao kad prolazimo drugom stranom ulice.

Danas umesto da šaljemo pozdrave iz daleka, kupujemo magnete sa raznih meridijana, pa je frižider postao vitrina za razgledanje uspomena sa putovanja, bez pozdrava, i odpozdrava. Po istoj ceni kupujemo podsećanje na jedan trenutak, ali ne pišemo nekoliko redova, ne pamtimo adresu ni poštanski fah.

A vi, da li vi šaljete pozdrave poštom?

Ako ti se svidela ova priča, onda će ti se dopasti  i Kada koferi sami putuju. U obe priče upotrebila sam tehniku kreativnog pisanja “od obično napravi neobično” o kojoj učimo na mojoj radionici Kreativno pisanje na internetu.