Putujući pozdravi

Priča o razglednicama
Pre neki dan obišla sam pola planete listajući razglednice koje su dospele na moju adresu. Kupala sam se u Kušadasiju, pila hladno pivo u Londonu, posmatrala sidnejsku panoramu i smrzla se u Moskvi. Posetila sam Sagradu Familiju i Dioklecijanovu palatu, divila se morskom plavetnilu i belom kamenu Santorinija. Samo sam zavirila u banje i letovališta stare Jugoslavije, neka radnička prihvatilišta sivih fasada. Ko bi danas poželeo da odputuje na takva mesta? Zato sam požurila u Kotor iz 1978. Kako li se sada presijava onaj kamen u Starom Gradu? Verovatno kao i poleđina te razglednice, požutela među fotografijama i zaboravljenim papirima. Kao i ona iz Trsta, zaturena među koricama knjige sa pitanjima bez odgovora: “Kako si, kako su tvoji?”. Na nekima samo dva tri reda napisana na brzpostcardsinu, tek toliko da ima teksta na poleđini. Na jednoj pozdrav od Don Kihota iz Madrida, pa iz centra Tokija – „sa istočne granice naše otadžbine“ i još jedan iz Tunisa uz obećanje da će vreme brzo proći do našeg sledećeg susreta. Prisećam se kako me iznenadio izveštaj sa jutarnje kafe u Ljubljani i oduševio poziv iz Nice na španskom da otkrijem “sve ono što nije Nica sa razglednica” (kad bi Španjolka znala kako se to lepo rimuje na srpskom…). Iz Jekaterineburga su mi javili da je grad star 280 godina, da je klima suva i da je pritisak vazduha nešto iznad 730, da se voda sa česme ne sme piti, da „prave stotinu vrsta hlebova, crnih i smeđih i svaki je u foliji…?” (eto šta je sve stalo u jedan pozdrav iz južnog Sibira!). Uskoro ću i u Južnu Koreju, čim stigne razglednica. Znam da se razglednice ne naručuju, ali nisam mogla da odolim da ne naručim jedan pozdrav baš odatle jer je to jedna od zemalja koju poznajem samo po imenu.
Svakoj se obradujem podjednako, sa ushićenjem ih razgledam, kao da mogu videti nešto više od turističkih prizora ili pročitati više nego što je stalo na poleđinu te četvrtaste reklame. Naročito se radujem kada stignu sa drugih kontinenata i pitam se koliko su kilometara prešle da bi stigle u moje poštansko sanduče. To nisu samo komadi kartona koji prikazuju turističke znamenitosti, to su svedoci putovanja i želje da sa nekim podelimo utiske o drugom mestu ili bar pošaljemo sunčane ili kišne pozdrave. To je način da poklonimo trenutak i kada nismo zajedno, da mahnemo preko granica, kao kad prolazimo drugom stranom ulice. Danas umesto da šaljemo pozdrave iz daleka, kupujemo magnete sa raznih meridijana, pa je frižider postao vitrina za razgledanje uspomena sa putovanja, bez pozdrava, i odpozdrava. Po istoj ceni kupujemo podsećanje na jedan trenutak, ali ne pišemo nekoliko redova, ne pamtimo adresu ni poštanski fah.
A vi, da li vi šaljete pozdrave poštom?

Sva prava zadržana ® Snovi u koferima

0 Replies to “Putujući pozdravi”

  1. Hvala na divnom proputovanju po divnom i prelepom svetu… <3

    1. Biće još divnih putovanja, nekih stvarnih, nekih zahvaljujući razglednicama iz prelepog sveta…. 🙂

  2. Prelepo! <3

  3. Zbog ovog pozeleh da odem negde i da ti posaljem razglednicu 🙂
    Mislim da ima jedno 15-ak god kad sam zadnji put poslala razglednicu..

    1. Jedva čekam! 🙂 Razglednice su kod mene uvek dobrodošle! 😉

  4. Nekako su se te navike slanja razglednica izgubile. Uvek me je nerviralo što stignem prvo ja kući, pa tek onda i moje razglednice. Posle sam ih kupovala, ispunjavala pozdravima, i delila prijateljima kad se vratim kući (da bar vide da sam mislila na njih), a onda sam i na to zaboravila….Ne bi bilo loše obnoviti stare navike…sledeći put bih baš mogla i da pošaljem neku 🙂

    1. I ja često odustanem od slanja razglednica onda kada znam da će stići pre mene. Ali to je navika koju želim da negujem jer je uživam u tom procesu: biranju, pisanju, slanju. 🙂 Mada, priznajem, nisam dugo poslala nijednu… Mogla bih baš sada, dok sam na putovanju, da pošaljem bar jednu… Putoljube, hvala ti što si me podsetio svojim komentarom! 🙂

  5. Nedavno aam sredjivala neke fijoke i pronasla razglednice iz razlicitih mesta i perioda. Kako ih je bilo lepo procitati i setiti se tih lepih vremena…
    Na zalost, vise ih ne saljem. Sve uspomene su, kao sto si i sama rekla, na frizideru…

    1. Baš tako je nastao ovaj tekst, dok sam sređivala fioke i uspomene sa putovanja! 🙂
      Ali kao što rekoh i putoljubu u komentaru iznad, slanje razglednice je više od kupovine magneta, pa se trudim da zadržim tu putničku naviku. Evo, ako si raspoložena možemo nas dve da razmenimo razglednice! Šta kažeš? 🙂

Leave a Reply