Kako ti pisanje može pomoći u ličnom razvoju?

Često se kaže da papir sve trpi. Zašto? Zato što je pisanje bezbedan proces, a papir bezbedan prostor da iskažemo sve ono što osećamo.

Iako pisanje nije samo po sebi rešenje, može nam pomoći da razumemo kako se osećamo, da jasnije formulišemo svoje želje, potrebe i da se suočimo sa svojim mislima.

Pisanje se koristi kao alat u okviru mnogih metoda koje imaju za cilj da upoznamo sebe, razvijamo svoje potencijale, radimo na ostvarenju svojih ciljeva. Od psihoterapije, preko neurolingvističkog programiranja (NLP), do raznih vrsta koučinga i mentorstva.

Međutim, postoji terapija pisanjem (terapeutsko pisanje, expressive writing) čiji je cilj da oslobodimo emocije i sagledamo celinu našeg bića, rešimo i prevaziđemo traume i ubrzamo rešavanje nekih problema.

Sa druge strane, biblioterapija koristi književna dela za poboljšavanje mentalnog zdravlja ljudi, pod pretpostavkom da kroz poistovećivanje sa junacima književnih dela, možemo bolje razumeti sebe.

Pisanjem se bave introverti. Njima treba da bezbedno i lagano izlažu svoje delove kroz priče. Ekstroverti reči koriste da ostvare kontakt sa drugima iz kog dolazi do neposredne razmene. Introverti pričaju sa sobom, ekstroverti sa svetom.

(Marija Đuričić, integrativni art psihoterapeut)

Bilo da ste introvert ili ekstrovert, sigurna sam da vam pisanje može pomoći u različitim fazama života i razvoja. Verujem da nam svaki oblik kreativnost može pomoći da bolje upoznamo sebe.

Pisanje je već godinama za mene ne samo kreativni izraz, već i jedan od najvažnijih alata u ličnom razvoju. Vremenom sam otrkrivala da i ono što nazivamo kreativnim pisanjem za mene može biti više od razvijanja talenta i izražavanja kreativnosti. U ovom tekstu prenosim vam svoja iskustva i preporuke.

Pisanje u psihoterapiji

Na početku psihoterapije potrebno je da zajedno sa terapeutom precizno odredite psihoterapijski cilj i, naravno, da ga zapišete.

Kada sam počela psihoterapiju sa Ivanom Đorđević iz Psihološkog savetovališta Jerina, dala mi je svesku da beležim sve ono što smatram važnim: kako se osećam, do kojih sam uvida sam došla, kakve promene primećujem u sebi i oko sebe.

Sa tim beleškama išla bih da sledeću seansu i to je bila sveska u koju nikad ništa drugo nisam zapisala, osim onoga što se dešavalo u toku psihoterapije. Tada je bilo bitno da što spontanije beležim, da ne obraćam pažnju na to da li je meni nešto smisleno ili ne, nego da Ivana i ja sve to zajedno prokomentarišemo na našem narednom susretu.

Pisanje dnevnika

Ne postoji pravilo kako se piše dnevnik. Možete pisati u bilo koje doba dana, onda kada osetite potrebu i kada vam prija. Pitajte sebe kako se osećate i dajte sebi što detaljniji odgovor. Opišite svoje psihofizičko stanje. Da li ste umorni, uplašeni, anksiozni, opušteni, tužni? Šta je bilo okidač za to osećanje? Neka informacija, poziv, događaj? Šta ste uradili u toku dana? Sa kim ste se čuli, na koga ste mislili? Šta ste uradili za sebe? Šta vas je danas obradovalo?

Pisanje dnevnika nije samo za one ljude koji se bave pisanjem ili koji žele da usavršavaju pisanje. To je vrsta razgovora sa samim sobom, filtriranja osećanja.

Kako ti pisanje može pomoći u ličnom razvoju

Pisanje dnevnika zahvalnosti

Svakog dana možete detaljno navesti na čemu ste zahvalni u ovom životnom momentu. Da li su to prijatelji, porodica, kolege, zdravlje onih koji su vam najvažniji, posao, podrška, sunčan dan. Bitno je da ne razdvajate velike i male stvari.

Pre par godina 100 dana zapisivala sam po jedan razlog za zahvalnost, bilo da se radilo o cveću koje sam dobila, olovci koju sam kupila ili nekom cilju koji sam ostvarila. I danas kada uzmem te papire, mogu da se setim većine stvari i da vratim emocije koje sam tada osećala.

Mnogo smo svesniji koliko nam nešto znači kada ga zapišemo. Dakle, pisanje je proces osvešćivanja svega onoga što čini naš život.

Pismo detetu koje smo nekada bili

U okviru grupne integrativne art-terapije kod Marije Đuričić u više navrata koristili smo pisanje kako bismo pokrenuli ili dovršili neke procese.

Recimo, sećam se da smo pisali pismo sebi iz detinjstva. Nije bilo bitno da se obraćamo sebi kada smo imali 5 ili 10 godina, već da u tom pismu kažemo sebi ono što nismo mogli tada. Ovo je svakako jedan od najvažnijih tekstova koje sam ikada napisala jer je imalo lekovito dejstvo na moj kreativni i lični razvoj.

Pisanje svom ja u budućnosti

Jedan od načina da pomognete sebi da definišete svoje ciljeve, snove ili kako god to nazvali, jeste da pišete sebi u budućnosti.

Opišite idealnu sebe, kako sebe zamišljate, gde živite, sa kim se družite, koja mesta posećujete, kako izgledate. Detaljno opišite sve ono što se promenilo u vašem životu, koristeći sadašnje vreme. Zapisivanje onoga što želimo da postanemo pomaže nam da već sada poistovetimo sa sobom iz budućnosti.

U okviru mentorskog programa “Preduzimanje” koji vode Milena Milić i Sonja Dakić pisali smo pismo podrške sebi koje su nam one poslale za šest meseci. U tom pismu trebalo je da dopustimo sebi da sanjamo velike snove. Povremeno ga pročitam da se podsetim čemu težim i koji su to snovi od kojih mi klecnu kolena.

Pisanje sebi iz prošlosti i sebi u budućnosti može biti vrlo zabavno! Prvo donosi olakšanje jer možete videti koji ste put prešli i koliko ste napredovali, a drugo donosi motivaciju da ostvarite svoje snove.

Pisanje na putovanjima

Na putovanju po Andaluziji pisala sam svakog dana, u parkovima, kafićima, restoranima, hotelima i hostelima. Putovala sam sama, ali mislim da zahvaljujući pisanju nikad nisam imala osećaj usamljenosti.

Pisanje na putovanjima vam pomaže da budete prisutni u trenutku. Beležeći doživljaje, ono što ste videli, čuli, okusili, pomoći će vam da uspomenama produžite trajanje.

samostalna putovanja - snovi u koferima

Postoje planeri i dnevnici koji su osmišljeni baš za putovanja.

U Andaluziji sam koristila planer Uređeni haos, ali mi je više koristio za pripreme nego za beleženje u toku samog putovanja. U Španiji sam već prvog dana kupila običnu svesku. Bilo mi je značajnije da sponatano zapisujem ono što mi se dešava, bez ograničenog broja strana, bez polja za popunjavanje nego da pratim strukturu planera.

Ako pišete blog, onda će vam beleške sa putovanja, mnogo olakšati posao kada budete seli da sve utiske sredite u tekstove.

Katarzična moć kreativnog pisanja

Pisanje tekstova koje objavljujem na instagramu često mi pomaže da sagledam neke životne faze i događaje iz novog ugla i dođem do novih uvida.

Nedavno sam povodom godišnjice bombardovanja napisala ovaj tekst. Plakala sam dok sam da pisala i dorađivala, prisećajući se svega što se dešavalo tih dana. Ja to zovem katarzična moć kreativnog pisanja, jer čini da se osećam bolje.

View this post on Instagram

Bio je običan martovski dan. Dvadeset četvrti u mesecu. Godina 1999. "Buđenje ranog proleća, i blagi bol u grudima".Dan je bio lep, a veče bistro. Bilo je neobično tiho celog dana, dok se u osam nisu oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Tog proleća nismo išli u školu. Umesto školskog zvona svakog dana slušali smo sirene. Često je nestajala struja. Ponekad i voda. Ne sećam se šta smo jeli, šta smo radili tih dana sestra, brat i ja. Ono čega se sećam jeste da smo spavali svi zajedno u dnevnoj sobi. Ponekad smo se nas troje sklanjali pod veliki trpezarijski sto. Govorili su nam da smo tu sigurniji. Meni je bilo teško da poverujem da je moguće da se naša kuća sruši. I to baš po sredini dnevne sobe gde se nalazi sto. Svako veče provodili smo pod svetlom sveće. Sva sreća, bilo je vedrih noći te smo mogli ponekad da vidimo zvezde. Ali, ako nismo gledali zvezde, gledali smo rakete slušajući reski zvuk aviona. Baš kad smo morali, išli smo kod komšija u podrum. Šalili bismo se i smejali. Komšija je imao devojku. Došla je kod njega da se zajedno kriju i meni je to bilo baš lepo. Romantično. Bilo je to najtiše proleće koje pamtim. Kad bi došla struja, to bi značilo da ćemo slušati vesti. Čekalo se u redovima za prodavnicu. Mama i tata su mnogo pušili. Rođaci iz Republike Srpske zvali su da nas pitaju treba li šampona, sapuna i cigara. Najbolje se sećam tišine. Te podmukle tišine kad padne mrak. I onda odjednom se oglase sirene. Jedne noći iz sna me prenulo zujanje aviona. Skočila sam i probudila sve ukućane. Ubrzo zatim čuli smo prasak. Gađali su u Volginoj, na Zvezdari. Ne idu tišina i proleće. Ne idu sunčan dan i mirovanje. Ne idu zvezde i rakete na istom nebu. Ostalo je sećanje na mrak, tišinu, nestašicu. I malo sreće svakog jutra kad osvane, a mi smo zajedno. Sve prođe. A šta ćemo sa uspomenama? #dasenezaboravi #bombardovanje1999 #bombardovanje #velikacarolijapisanja #snoviukoferima #pisanje #kreativnopisanje

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

Dakle, pisanje nije rešenje, ali jeste moćan alat.

Ne mora da bude svakodnevna praksa, ali uvek nam donosi susret sa samim sobom, sa našim mislima i osećanjima. Pišite onda kada vam prija i koliko vam prija. Olovka i papir vam mogu biti saveznici u ličnom razvoju, kakve do sada možda niste imali!

Još tekstova u kojima možete čitati o ličnim iskustvima o pisanju:

Dijana Kocić: 7 načina kako pisanje može da poboljša život

Autorka bloga According to Kristina: Pisanje dnevnika u službi ličnog razvoja

Kakvo je vaše iskustvo sa pisanjem? Ako niste do sada pisanje koristili u ove svrhe, onda možete da pokušate i da mi javite kako napredujete. Biće mi drago da razmenimo utiske.

Ukoilko ne želite javno da delite svoja iskustva, uvek mi možete pisati na mejl snovukoferima@gmail.com.

Oni koji žele da razvijaju veštine pisanja, bilo da je pišu lični blog ili im je potreban storytelling za prodaju proizvoda, mogu mi se obratiti za konsultacije.

I ne zaboravite da uživate u pisanju! 🙂

4 Replies to “Kako ti pisanje može pomoći u ličnom razvoju?”

  1. Oduvijek sam koristila pisanje u terapijske svrhe a da toga ranije nisam bila svjesna. Tek nakon psihoterapije shvatila sam koliko mi je to pomagalo da nađem svoj mir, ili da budem u miru sama sa sobom. I danas, kad god imam navalu ideja, ili bujanje riječi u sebi, osjećam nemir dok to ne zapišem. Mnogo toga što kažeš pronalazim u sebi. A s obzirom da ipak znamo da izađemo iz zone komfora, i na lijep način komuniciramo, mi smo neki ekstrovertni introverti. Ili smo makar to postale vremenom 🙂 Bravo za nas!

    1. Mnogo mi se dopada ovo što kažeš, “ekstrovertni introvert”. Pronalazim se u tome! 🙂 I meni je pisanje pomagalo sve ove godine i mislim da sada shvatam koliko mi je oduvek bilo važno, pored toga što mi je svakako najvažniji kreativni izraz. Hvala ti što si podelila svoje iskustvo!

  2. Andja Denic says: Reply

    Tokom čitanja opisa ratnog proleća kreću mi suze. U tim trenucima bila sam u maminom stomaku, ali svako čitanje ili slušanje o ovoj temi u meni izaziva tugu. Hvala na podeljenim sećanjima i osećajima!
    Nisam ranije pisala za sebe o sebi, ali pre nekoliko dana premorena od neprestanog gledanja u ekran tokom samoizolacije odlučno sam pogasila sve uređaje i počela da pišem o kontradiktornim osećanjima u meni. Sviđa mi se tvoja misao ” pisanje nije rešenje, ali jeste moćan alat”. Od malo pisanja “za moju dušu” shvatila sam da ono ne rešava (bar ne odmah) konflikte u nama, ali daje oblji uvid u njih.
    Hvala na tekstu! Uživala sam! <3

    1. Hvala tebi što si podelila svoje utiske! <3 Mnogo mi znači što možeš da potvrdiš da pisanje jeste moćan alat i da nam može pomoći da bolje razumemo svoja osećanja. Pisanje o bombardovanju je na neki način bilo bolno za mene, ali sam ipak zadovoljna što sam tim tekstom sačuvala važne uspomene. Ispostavilo se da se mnogo ljudi prepoznalo. Upravo je to tekst koji potvrđuje sve ono što sam rekla o pisanju i ličnom razvoju.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.