Pišemo zajedno lekcije za 2018.godinu (2.deo)

Pred vama je drugi deo naše kreativne igre. Ovoga puta lekcije pišu ljubitelji kreativnog pisanja, oni koji žele da pokrenu blog, ili jednostavno oni koji su u ovoj ideji pronašli motivaciju i inspiraciju.


Putovanjima do vrha

Pad boli i to ne samo fizički. Činjenica da niste uspeli će vas boleti nedeljama, možda mesecima, ali to nije razlog za predaju. Naprotiv, to treba da bude motivacija, jer odatle se ide samo na gore. Rad na sebi i onome što volite će osigurati da napredujete, a onda neće biti problem vratiti se na stari put.

Poslednja dva meseca je bilo za mene mučno u poslovnim sferama. Par projekata otkazanih, nekoliko neuspelih seminara, otkazano učešće na nekim takmičenjima po Evropi. To ipak nije razlog za predaju. Prihvatio sam da je to tako i rešio da promenim druge stvari kod sebe, da na drugačije načine uspem. Uživao u svakom trenutku i koristio svaku ukazanu priliku. Uspeo sam da se vratim onome što najviše volim putovanjima i zakazao nekoliko putovanja po Srbiji i Evropi iste sekunde.

 

Nije sramota priznati pad, sramota je ne ustati. Zato se vežite, avion poleće i vi morate biti na njemu. Niko vas neće čekati, a sedeti na dnu nije ništa bolje nego ponovo padati. Popnite se na vrh. Dokažite da možete i budite zadovoljni time što ste uradili. Sreća prati hrabre, stoga pokažite da ste spremni da rizikujete i uspete.

Marko Milivojević


Oslobodi se

I ja sam presjekla i raskrstila sa radnim mjestom. I ne samo to! Zatvorila sam svoju ordinaciju jer nisam bila zadovoljna uslovima rada na našem tržištu.

Odmah sam nastavila sa usavršavanjem stranog jezika i počela da učim drugi. U planu mi je odlazak u inostranstvo jer želim kvalitetniji život.

Kroz sve te događaje shvatila sam koliko je značajno da se oslobodimo ograničavajućih uvjerenja i da se izborimo sa strahom od promjena. I da ne gušimo svoje snove, nego da se usmjerimo na ostvarenje istih, jer sve je moguće kad je želja dovoljno jaka.

Jovana Mirković


Mi smo odgovorni za ono što nam se dešava

Život je divan, ali da li ćemo to uspeti da vidimo, zavisi samo od nas. Prošle godine završila sam prvu godinu studija, pronašla posao preko leta, po prvi put volontirala i odradila prvu praksu. Na nekim svojim greškama sam dosta naučila, ali najvažnije što sam shvatila jeste da sam ja ta koja radi za sebe. Ukoliko želim da napredujem, ja moram da se potrudim i da nađem način. Ako želim da uspem u nečemu – tome moram da se posvetim. Ako se nečega plašim, sa time moram da se suočim.

Mnoga lepa i korisna iskustva sada ne bih imala da nisam izabrala da pođem u nešto nepoznato, da nisam popunila i poslala formular koji kao da mi je šaputao da odustanem i da nisam skupila hrabrosti i pokucala vrata.

Zato radite za sebe i na sebi, jer to ne može niko umesto vas!

Ivana Matić


Bolje biti sam nego u društvu koje nam ne prija

Tokom leta radila sam u Grčkoj kao turistički vodič. Već u prva tri dana primetila sam da nisam oduševljena kolegama sa kojima dežuram u istoj agenciji i povremeno radim ture. Prvo sam uveravala sebe da nije moguće da meni, veoma druželjubivoj osobi, ne prija baš niko od desetak ljudi. To ubeđenje, kao i strah od samoće u inostranstvu, odveli su me tome da forsiram sebe na druženja sa njima van posla. Trudila sam se da verujem da ću promeniti mišljenje kad ih bolje upoznam. Ipak nakon nekoliko druženja osećala sam se prazno.

Shvatila sam da ne treba da se družim na silu sa ljudima koji mi ne odgovaraju. Tada sam stavila tačku na ta druženja i počela da učim da budem dobro društvo sama sebi. Suočavanje sa svojim strahovima i ubeđenjima pokazalo je da je samoća prijatna i inspirativna ako je provodimo na kvalitetan način, a pored toga bolje sam upoznala sebe.

Jelena Stefanović


Prati svoje snove

Prošle godine sam bila u Barseloni, kao i milioni drugih turista iz celog sveta. Međutim, putovanje u Barselonu za mene predstavlja nešto jako važno. Zašto? Negde u sedmom razredu gledala sam emisiju o katedrali Sagrada Familia i tada se javila ogromna želja da posetim ovaj grad i vidim Gaudijevu arhitekturu uživo. Verovatno se već tada u meni razvijao mali arhitekta. Sećam se da u to vreme putovanja nisu bila toliko pristupačna, i tada sam često zamišljala sebe ispred katedrale i  kako cu nekada sebi moći da priuštim odlazak u Barselonu.

Međutim, Barselona je došla meni. Ovo putovanje je bila nagrada za uspešno položene ispite. Osećaj kada se ostvari san koji vas prati godinama je neprocenjiv! Ostvarenje snova nam donosi sreću i zadovoljstvo. Osećamo se ispunjeno, jer radimo ono što volimo. Zbog toga je jako važno da ne odustajemo od svojih snova, već da pronađemo  način da ih ostvarimo.

Sara Kovačević

 


Ne osuđuj

Moja jedanaesta godina i prvo iskustvo sa osuđivanjem. Jutro. Čekamo u učionici da se okupi razred kako bismo održali školsku priredbu. Nedostaje još jedna devojčica.

Nakon desetak minuta ona ulazi, zadihana, crvena u licu od trčanja, pomalo raščupana, izvinjava se i seda na svoje mesto. Čuje se komešanje, kikotanje i dobacivanje. Nije uskladila boje i materijal svoje izrazito neopeglane garderobe.

Njen pogled je bio prikovan za tablu a usne diskretno stegnute..

Posle par dana sam saznala da već mesecima živi sama sa malom sestrom i nemarnim ocem. Mami nije bilo dozvoljeno da ih posećuje.

Otuda neopeglano. Otuda neusklađeno. Kašnjenje..I stegnute usne.

Osuđivanje nam je postalo deo svakodnevnice. I ne osvrnemo se a već smo osudili kasirku, vozača gradskog prevoza, konobaricu, kolegu, partnera. Šta je okidač? Ona čuvena “ja bih to bolje” rečenica.

Šta nas navodi da tako jako verujemo u to? Tri slova. Ego.

Ne dozvolimo egu da nas hrani lažnim osećajem vrednosti.

Ne osuđujmo njime, razumimo dušom.

Anđela Jović


Pospremite svoj nered

Obično ljudi na kraju godine sređuju racune, kucu, sve ono sto im ne bi narušilo mir za ulazak u novu godinu. Ja sređujem albume sa fotografijama. Volim uredno poređane stvari. Kako u ormanu, neseseru, knjige na polici, tako i u kompjuteru ili albumu. Jer to je mnogo više od jednog albuma. U njemu mogu da se podsetim gde sam sve bila te godine, koliko sam bila aktivna, sa kim sam se družila, da li sam unela neku novinu, da li sam postala bogatija za prijatelja, člana porodice. Da li sam blistala od sreće i zadovoljstva i sačuvala osmeh, pa sve do sitnice koje mi je dužine kosa bila te godine. Videćete, kada prelistate svoje fotografije one ce vam reći ko vam i sta vam najviše nedostaje. Jer posle čišćenja kuce i brisanje prašine sa polica sledi ono najvažnije a to je sređivanje stvari koje nosite u sebi, sređivanje duše. 😉 Ako nemate reda u svojoj duši, onda ga nećete imati nigde.

Mari Mari


Biti svoj, znači biti slobodan

Već nekoliko godina igram glavnu ulogu u filmu čiji je autor sadista, odnosno ja. Glumila sam dok sam se školovala i radila.

Napad panike koji sam lani doživjela tokom fizikalne terapije bio je znak da više ne mogu živjeti u laži. Svaki put kad sam rekla „da“ a htjela „ne“, nasmijala se na glupost, družila se s osobama s kojima nemam ništa zajedničko, krila da sam anksiozna, izdala sam sebe.

A onda sam se pogledala u ogledalo. Priznala sam sebi i drugima da imam problem. I uz pomoć psihologa počela sam da ga rješavam. U ovoj godini želim da se oslobodim loših uvjerenja, da više volim sebe, da kažem „ne“ i da ja budem ja. Najteže je sebi priznati istinu.

Ali, biti svoj znači biti slobodan.

Nada Vranković


Aman, opusti se više!

Maja prošle godine postala sam trudna vlasnica dva poluptičara. Nakon godinu dana druženja ta banda je još uvek učila osnove dresure. Mešanac ptičara ima oko trideset kila, izuzetan njuh  i mnogo energije. Zamislite mene trudnu i njih takve u šetnji.

Tako smo došli do privikavanja na šetnju bez povodaca. Odvojeno, to su dve bubice. Zajedno – tasmanijski đavoli. Jurcanje, neposlušnost, izletanje na ulicu, moja paranoja da će uraditi ovo i ono. Bila sam napeta, besna na njih, muža i sebe.

Dok sam jednom tako trčala za njima da ne bi slučajno uskočili u kakav kontejner, muž mi je doviknuo ‘Aman, opusti se više!’  Pomislila sam tada da problem nije u njihovim povocima, već u onim mojim, mentalnim, kojima panično pokušavam da sve držim pod kontrolom. Oni su samo slika moje nesigurnosti i nepoverenja u sebe samu.

I tako su jednom otišli od mene. Nisam zviznula. Vratili su se.

Marijana Jočić


Sve što leti će te sigurno odvesti negde

Kada se vratite poslu posle duže pauze obično ne marite za formalnosti. Naročito ako je u pitanju posao iz snova: sjajan, uglađen i koji obećava više nego što ste zamišljali. Posao je pronašao mene i zakačio mi ona lepršava krila koja režu monotoniju i vinu vas u visine. Uletela sam, ne u vatru već u oganj jer posao u turizmu da se u toku sezone pretvori u rudnik tako da se radi neprestano.

I posle dva meseca, hladan tuš, izlomljena volja, otkaz i uzaludno čekanje poruke od banke.

” Da li si normalna, šta ćeš sada raditi ? Zašto se smeješ a napravili su budalu od tebe”  pitali su se drugi.

Ali ono što oni nisu znali je da sam ja tih dva meseca provela konstantno učeći. 

Kradući znanje, koje su stariji od mene ispekli, trpajući krijumčarski vešto u sve džepove svog uma, jer nikada tako sofisticirano i istančano ne pohranjujemo neke veštine kao kada su teškom mukom i lukavstvom stečene, a koje ćemo već sutra moći trostruko da unovčimo.

Bitno je  da nikad ne propustimo priliku za let u ono što volimo. Nekad  umesto papirnih novčanica stekneš nešto što je mnogo vrednije i što ti uvek može doneti papirne novčanice u još većem broju. Jer stečeno znanje niko ne može da ti – “ne isplatiti”.

E sad ,škola ko škola, ako ostanemo gladni dobro je da znamo da smo leteli neko vreme.

A sad malo protresite leđa i proverite, gde  su vam krila?

Jelena Crnjanski


Biram sreću

Udarali su ga, pretili mu, otimali užinu, a odrasli koji su sve to posmatrali su uperili prst na njega i okrivili ga. Bilo je puno teških reči. Neke je čuo. Bilo mu je svega sedam godina kada je shvatio da neki učitelji umesto gradiva, nude lekcije o odbacivanju, spletkama i bolu. Osetila sam se nemoćno. Dete se promenilo, od nasmejanog, bučnog, pričljivog, postao je tih. Četiri meseca čekala sam da se okolnosti izmene, strasti umire, da bih mogla da odahnem i ponovo budem srećna.

Jednoga dana sam ga odvela u park da se igra. Trčkarao je naokolo i igrao se sa drugom dečicom. Obrazi su mu bili rumeni, a lice obasjano. Bio je to moj zrak sunca, koji me je izneo na površinu. Videvši njega srećnog, shvatila sam da ne mogu više da čekam. Čekati znači biti bez pokreta, a gde nema pokreta nema ni života. Osetila sam zahvalnost, odlučila sam da ću biti srećna i osećaj nemoći je nastao.

Sanja Todorović Gajić

2 Replies to “Pišemo zajedno lekcije za 2018.godinu (2.deo)”

  1. Bravo! Zivot nam prolazi pred ocima dok mi samo razmisljamo o tome sta bi bilo kad bi bilo. Niko vise ne rizikuje jer su nam zivoti postali teski, siromasni, nestalni i nesigurni. Ali je definitivno sigurno da ne mozemo nista da uspemo ako ne pokusamo. 🙂 Bravo sto se tice posla i orfinacije, bravo za hrabrost!

  2. […] Naizgled lako, ali se ispostavilo da je ustvari vrlo zahtevno. Sve tekstove možeš pročitati ovde i ovde. […]

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.