Aprilsko putovanje kroz Vračar

Dugo sam razmišljala na koji način bih mogla da predstavim svoj grad. Ne samo onima koji žele da ga posete, nego i onima koji u njemu žive. Pisala sam već o Beogradu: zašto ga volim i zašto me izluđuje. Ponekad je teško voleti Beograd i prihvatiti sve njegove nedostatke. Možda mi je baš zbog toga oduvek bio inspirativan. U Beogradu i ljudi i ulice imaju kratko pamćenje i nije nimalo jednostavlno dešifrovati njegovu prošlost i predvideti budućnost.

Zato sam došla na ideju da Beograd upoznam na isti onaj način kako upoznajem i druge gradove. Da istražujem u knjigama, čitam putopise, druge autore, da upoznajem grad kroz priče lokalnih ljudi i da sve to predstavim putem društvenih mreža, kroz tekst i fotografije. 

Na ovo putovanje krenula sam zajedno sa Emili, devojkom koja voli Beograd isto koliko i ja, i koja mi je pomagala u izboru “destinacija” i beležila ih foto-aparatom. Krenule smo od Vračara jer nam je obema omiljeni deo grada. Tu se na svakom koraku spajaju staro i moderno. Nekad je bio periferija, a sada se sve više približava centru, ili centar njemu.

U toku ovog projekta posetile smo i predstavile 15 lokacija, objavile preko 40 fotografija na društvenim mrežama (prvenstveno instagramu) i upoznale mnoge Vračarce koji su nam ispričali svoje priče. Lokacije smo birale na osnovu njihove kulturno-istorijske važnosti, sa ciljem da predstavimo stari duh ovog kraja kroz stare zanatske radnje, pijace, lične i porodične priče. Projakat je trajao čitav mesec, a na kraju aprila najlepše fotografije našle su se na zidovima vračarskog restorana Kabeza.

Pred vama je većina lokacije koje smo Emili i ja posetile u toku projekta.

KRENULE SMO SA TRGA SLAVIJA

Aprilsko putovanje kroz Beograd započinjemo na Trgu Slavija! ☺️ A evo i zašto baš ovde! Sa ovog prostora krenuo je prvi beogradski tramvaj sa konjskom zapregom 1893.godine. Nekada je bio periferija, a danas se smatra granicom centra grada jer ulazi u "Krug dvojke", liniju tramvaja koji saobraća kroz centralne gradske četvrti. Oduvek je bio prepoznatljiv po kružnom toku i saobraćajnoj gužvi. Fotografija je nastala u parku gde se nalazi takozvana "Mitićeva rupa". Beogradska urbana legenda kaže da je mesto prokleto jer se na ovom mestu nijedan projekat izgradnje nije realizovao. Naziv je dobila po veletrgovcu Vladi Mitiću koji je pre Drugog rata kupio plac da sagradi robnu kuću, ali do izgradnje nikada nije došlo. Inače, radovi na kružnom toku su u punom jeku, tako da sam trg u ovom momentu nije fotogeničan.😉 📸 @samemilly #beograd #belgradephoto #belgrade #snoviukoferima

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

I PRAVAC U JEDNU OD NAJSTARIJIH POSLATIČARNICA U GRADU NA KESTEN PIRE

Nedaleko od Trga Slavija, na samom početku ulice Kralja Milana, nalazi se poslastičarnica Zlata, jedna od najstarijih u Beogradu. 🍰

Vlasnica mi priča kako tradiciju već više od 70 godina na istom mestu održava ista porodica boreći se sa izazovima modernog vremena. Kaže da su stari Beograđani sentimentalno vezani za ovo mesto. Nekad su naručili svadbenu tortu, a danas dovode unuke.☺ Na zidovima su slike starog Beograda. Ni na jednoj ne prepoznajem svoj grad. Ulaze nove mušterije, starije gospođe. Dobijam preporuku da probam specijalitet kuće Diplomat tortu. Ili možda tortu Zlata. lli šampite? Uh, težak izbor!

poslastičarnica zlata

SLEDEĆA STANICA: CVETNI TRG

A ONDA SMO SVRATILE U JEDNU SASVIM MODERNU POSLASTIČARNICU

NIŠTA BEZ POSETE KALENIĆU

Evo nekoliko zanimljivosti iz njene istorije.
Kraj oko današnje pijace nosio je naziv Krunski venac jer se nalazi u produžetku Krunske ulice. Retko naseljen pre Prvog svetskog rata, kasnije se veoma brzo razvijao i naseljavao. Na nekadašnjem “Kalenića gumnu” 1926. otvorena je Kalenićeva pijaca. Ime je dobila po Vladimiru Vlajku Kaleniću, veštom obućaru i dobrom ekonomu koji je pomagao brojne projekte u pozorištu i kulturi. Svoje celokupno imanje, kojim je raspolagala osnovana zadužbina, ostavio je srpskom narodu.

"Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljnom i njenim plodovima. Kada se ulazi u pijacu od kafane "Kalenić", čovek kao da stiže na pramac Nojeve barke; tu se prodaju tek oštenjeni kučići rase "čuburskog lajatora", ptice-pevačice, zečevi, golubovi-prevrtači i ribe za akvarijume… . Odlomak iz priče Mome Kapora, Kalenića pijaca. Zbirka "Magija Beograda" Ko želi da upozna magiju Beograda, ili bar ono što je bio pre nekoliko decenija, mora pročitati ovu knjigu, i naravno, doći na Kalenić pijacu! 😉 #beograd #belgradephoto #pijaca #snoviukoferima 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

HRAM SVETOG SAVE, BAŠ NA VELIKI PRAZNIK

HRISTOS VASKRSE! ☺️ Današnji praznik je pravo vreme da odemo u Hram Svetog Save na Vračaru, koji je postao znamenje prestonice. Smešten je na najvišoj tački Beograda, Svetosavskom platou (na 134 m nadmorske visine). Njegova izgradnja trajala je veoma dugo. Godine 1935. svečano je postavljen temelj hrama, 1939. patrijarh Gavrilo je osvetio hram i čelo oltara, a do 1941. izgrađen je prostor ispod hrama i deo zidova iznad zemlje u visini od 8 do 12 m. Drugi svetski rat je prekinuo radove, a tek 1986, dve godine nakon dogovora crkve i države, radovi su nastavljeni. Postavljena je kupola, teška oko 4000 tona, sa pozlaćenim krstom veličine 12 metara i teškim oko 4 tone. Prozori i zvona postavljeni su 2004.godine, i time su završeni spoljašnji radovi Radovi u unutrašnjosti, na mozaicima i oltaru i dalje traju. Niko ne može biti ravnodušan na njegovu lepotu i monumentalnost. #vracar #beograd #belgradephoto #hram #vaskrs #snoviukoferima #my_belgrade_has_a_soul 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

NA RED SU DOŠLI RESTORANI…

I JEDNA KULINARSKA PRIČA SA SNOVIMA U KOFERIMA

restoran miamiam

Priče koje se kriju na stranicama pasoša su mi oduvek bile zanimljive, ali ne bih verovala da jedna vračarska kuhinja može da mi bude podjednako uzbudljiva! Koje god jelo da ugledam na jelovniku, probudi mi maštu i razbudi nepca.
Ne mogu da ne pitam kako su jela nastala. Recept koji dobijam glasi ovako: lokalni ljudi (Vračarci) stekli su internacionalno iskustvo, sjedinili snove, začinili maštom i napravili autorsku kuhinju! Zvuči jednostavno, ali ukusi koje su stvorili su sve samo ne jednostavni.Nikad do sad nisam videla ovoliko boja na tanjiru! Dekoracija hrane u restoranu Miamiam podseća na neki egzotični cvet. Ideje za ova mala remek-dela skupljane su na raznim meridijanima, od Indije do Pariza, a u koferima vlasnika su umesto uobičajenih suvenira putovali začini!  Tako su nastali uštipci od povrća sa humusom i borovnicom! Ili burger od lososa! Vaše je samo da se prepustite mašti šefa kuhinje i da uživate u ukusima isto koliko i u bojama.

POSETA OBUĆARIMA SIMIĆ

Beograd ne bi bio ono što jeste da nije starih zanata i radionica koje i dalje čuvaju čudesne porodične priče i inspirativne ljudske sudbine. Možda mi je od svih tih starih zanata najzanimljiviji obućarski. Kako se od komada kože i gume pravi cipela ili čizma što glavu čuva? Obućari Simić znaju tu tajnu. Već četvrta generacija ove porodice pravi obuću. Pitala sam ih kako opstaju, a odgovor je trajao bar dvadesetak minuta. Prva radnja otvorena je 1952. ali su radionica i prodavnica menjale lokaciju: od Terazija, Zelenog venca, do sadašnje prodavnice na Slaviji. U sledećem postu nastavljamo priču a videćete i kako sam odlučila koji par sa izaberem. #beograd #snoviukoferima 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

MAKENZIJEVA ULICA I NJENA ZANIMLJIVA ISTORIJA

Priča o Vračaru ne bi bila potpuna bez Makenzijeve ulice! ☺️ Odakle ovaj stranac rame uz rame sa Njegoševom, Katanićevom, Kursulinom? Fransis Makenzi, sasvim je opravdano zaslužio ulicu, a evo i zašto! Ovaj Škotlanđanin je 1879. od gazde Simića kupio zemljište iza današnjeg hotela Slavija, koje je u to vreme bilo prekriveno njivama i livadama. Po njemu je ovaj kraj nazvan "Englezovac". Makenzi je svoje imanje isparcelisao i u saradnji sa inžinjerom Svetolikom Popovićem napravio urbanistički plan. Počeo je prodavati zemljište na otplatu, ali pod izvesnim uslovima, među kojima su bili zahtevi o načinu izgradnje kuća, higijenskim uslovima i zabrani prodavanja alkoholnih pića na malo. Englezovac je uključen u reon Beograda 1890. sa do tada 120 izgrađenih objekata, među kojima je bio hotel Slavija, apoteka, knjižara, štamparija i škola. Ne znam da li su imali i prodavnicu šešira po ugledu na engleske, ali meni je baš danas došlo da nosim šešir @ercegovac.hats #vracar #beograd #sesir #ulica #snoviukoferima 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

ISPRED TREĆE GIMNAZIJE UMESTO ĐAKA DOČEKALI SU NAS MLADENCI

Prolazim pored Treće gimnazije, zagledam čuvenu fasadu na glavnom ulazu: dvostruke stubove, karijatide, bogatu dekoraciju oko prozora, kad odjednom kroz vrata umesto profesora izlaze mladenci! 👰💍🤵 Lepi i nasmejani, ubrzano koračaju dok se til plete oko mladinih nogu, a mladoženja ponosno i ubrzano gazi u svojim žutim patikama. Mora da su bivši učenici koji su hteli da baš ovde zabeleže nove uspomene! 🌟 A mnogo uspomena je nastalo u ovoj školi od 1906. kada je podignuta kao prvi moderno koncipirani školski objekat koji je prevazišao dotadašnje školske standarde u Beogradu. Istorijski izvori kažu da je odmah po osnivanju imala i omladinsko kolo "Svest", dečje kolo "Požrtvovanje", tamburaški orkestar "Sarajlija" i druge školske družine… Mladenci srećno! 👑 🍀☺️ #snoviukoferima #beograd #vracar 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

NAJEMOTIVNIJA PRIČA SA VRAČARA: POSETA POSLEDNJOJ PRODAVNICI SODA-VODE U BEOGRADU

Da nisam krenula na putovanje po Vračaru verovatno ne bih saznala za mnoge uzbudljive životne priče. Danas me put naneo na jedinu sodadžijsku radnju u Beogradu! U njoj radi Slavica Lazić, skromna žena toplog osmeha koja je ceo život posvetila pravljenju soda-vode. Kad me ugledala na pragu svoje radnje, bila je pomalo nepoverljiva. Otkud sad neko tako mlad da se interesuje za sodu i davna vremena kada se soda mešala u prirodne sokove, špricere ali i pravljenje jela kao što su gibanica, pita, palačinke i proja. Radnja je otvorena 1936, ali je promenila više vračarskih lokacija. U Mutapovoj je od 1988. Njena istorija je i povest o Beogradu koga više nema. Koliko li je bilo mušterija, koliko je sode-vode prošlo kroz njihove mašine i sifone? Vrata radnje su uvek ovako otvorena. Čak i kada pada podmukla beogradska prolećna kiša. Soda ne može da čeka bolje vreme i vedrije nebo nad Beogradom, kad je se samo sećaju retki, a još je manje onih koji je piju. Da li ste vi nekad probali sodu? U sledećem postu nastavljamo ovu divnu vračarsku priču… #beograd #snoviukoferima 📸@samemilly

A post shared by Jelena Bašević (@snovi_u_koferima) on

ZA KRAJ: ULICOM SVETOZARA MARKOVIĆA

A ONDA JE USLEDILA IZLOŽBA A SA NJOM JOŠ JEDNA VRAČARSKA PRIČA

Hvala svima koji su na bilo koji način doprineli ovom projektu, svim ljudima koji su podržali našu ideju i ukazali nam poverenje.

Kao istorijski i književni izvori poslužile su mi ove knjige o Beogradu.

Emili i ja jedva čekamo da nastavimo putovanje Beogradom i da vam predstavimo još neke beogradske priče.

Kako se vama čini ovaj projekat? Imate li vi omiljenu vračarsku priču?

Da li ste za nastavak? 🙂

 

 

 

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.